Први лауреат Међународне награде за поезију „Венац-Vijenac- Венец“

Први лауреат Међународне награде за поезију „Венац- Вијенац-Венец“ DJR_0001err.jpg

Advertisements

О судбини

Постао ни из чега, по вољи Божијој, свету је наденуто да живи. Дат му је почетак, дата му је моћ да потекне, као што вода надире из врела. Но, то не беше довољно. Иако савршен, свет немаше владаоца. Како Творац царује Небесима, тако трон земаљски би празан, њоме немаше ко да влада. Тада настаде – човек. Настаде да влада Земљом, да изгради царства и завлJew and his faithада пространствима, готово свим. Али, по рођењу Небеса му доделише и проклетство, да колико год ратује и осваја, никада у целости не завлада царством највећих од свих – самим собом. Говоре да се детету, седмог дана по рођењу надене судба. Она по којој ће живети и по којој ће напустити овај свет. Још кажу да она одређује не само живот, сам по себи својствен, већ и срце и душу, и разум и страст, и жељу и похоту човекову, те све оно што је похрањено у њему, дубоко, дубоко… Но, и тако, човеку је остало нешто његово, само и једино његово – моћ да бира и у себо одгаја вољу. Да одабере хоће ли кренути путем десно, или пак лево, хоће ли закорачити или немо стајати, жели ли полетети или заронити, воли ли живети будно или сањати. Али, жеље, воље… управо због тога људско биће и јесте човек. Оне су кривци због којих се човек понекад осети и већим него што људско биће заправо и јесте. Танка је линија међу разумом и страсти. Некада тако неприметна, невидљива, гордо недодирљива. Омалена је линија међ срцем и умом. Толико малена, да је попут оне међ светлом и тмином, међ зором и смирајем. Толико танка, да једно очас постане друго, а наш живот само таоц, као и ми сами. Тада питамо себе. Питамо ко смо и одакле, јесмо ли господари или слуге, јесмо ли дете које се игра, или само играчка у његовим рукама. Разум? Не, некада ни њега не треба звати. С времена на време ни он нема одговор. А, можда само и лебдимо међу сопственом пожудом и својом памети… Можда смо ипак само рођени да ослушкујемо мелодију судбине. Можда сем ње ничег ни нема. А, и ако је чујемо, допире ли до нас? Или је нема? Можда је ипак само нечујна,тиха, далека… можда само реч.